Религијa – дух Балканa
Регион Монтана НИШАВСКИ ОКРУГ

ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ У НИШУ

О првој цркви Светог Николе у Нишу мало се зна, изузев места где се налазила. Темељи старе цркве сада се могу видети западно од данашње сакралне зграде. Изгледа да је она била импозантна конструкција са дужином од 20 m и ширином од 12 m. О њеној старости, уз место где се налази, говори и податак да је 1907. године, приликом градње капеле Преображења Господњег, откривен у унутрашњости старе цркве мозаични под, тада покривен песком и покривен циглом да би се сачувао. Поједини истраживачи наше прошлости сматрају да је то катедрална црква Св. Прокопија, за коју знамо засигурно да је постојала у XI веку. Црква Светог Прокопија спомиње се и 1204. године као катедрална црква новоустановљене нишке епископије. Тајну о епископској цркви Св. Прокопија скривају и данас видљиви остаци првобитне цркве Св. Николе. Присутност моштију Св. Прокопија говори о великом угледу Ниша у византијском свету. Црква Светог Прокопија уживала је велико поштовање Нишлија. Изгледа да је то био једини православни храм у Нишу у дугим годинама владавине иновераца. После обнове Пећке патријаршије, можда још у првим деценијама 17. века, када су политички и економски услови у Нишу и околини били у некој мери повољнији, била је саграђена нова црква (или можда реконструисана стара) изнад темеља претходног светилишта. У складу са новим условима као и због чињенице да мошти Св. Прокопија нису више биле у Нишу, она је посвећена најпопуларнијем свецу код Срба, Светом Николи Чудотворцу. 1860. Феликс Каниц пронашао је "веома старе фреске" на њеним зидовима. Црква Светог Николе је потпуно срушена 1690. као резултат бесомучне освете Турака. Срби, који су претходне године помагали Аустријанцима у рату против Турака, а нису се повукли са Арсенијем III Чарнојевићем, поделили су судбину свог храма. Црква Светог Николе остала је у рушевинама до 1722.  када је обновљена захваљујући подршци епископа Јоанићија I и помоћу истакнутих Нишлија. То сазнајемо из натписа са камене плоче на српском и грчком језику, сада узидане изнад улазних врата капеле. Ова релативно добра времена за цркву Св. Николе трајала су до 1737, а подаци из тог доба сведоче о томе да је црква поседовала велико имање. Исте године Срби су се поново придружили Аустријанцима у њиховој борби против Турака. Посебно активан у тој борби је Нишки митрополит Георгије Поповић. У то време патријарх Арсеније IV Јовановић боравио је на неко време у цркви Светог Николе. Убрзо после тога Турци су поново завладали у Нишу, а становништво које се бојало освете повукло се вођено Арсенијем IV. Заслепљени мржњом и осветом, Турци су похарали храм Св. Николе. Нису га срушили јер је грађен чврстим материјалом. Поред црковне зграде подигли су минарет и у пуном заносу своје охолости назвали је “Фетије џамија” – покорена џамија. Овај минарет није трајао дуго. Неколико пута је падао, а Турци су неколико пута враћали цркву Србима, вероватно из сујеверја. Ова ситуација се одржала до 1799, када је црква дефинитивно претворена у џамију, мада Турци очигледно нису хтели да улазе у њу. Славна прошлост цркве им није давала мира. Због тога Мидхат паша је срушио цркву-џамију 1862. и у 1863/4. подигао је нову џамију источно од старе. Управо та грађевина је данашња црква Светог Николе. После ослобођења Ниша од Турака, на дан Светих Цара Константина и Царице Јелене у 1879, џамија је поново прилагођена потребама православља и овај пут освећена је као црква Св. Николе од стране Нишког епископа Деда Виктора Хиландарца. То је време када је грађен иконостас, а храм је добио велики број лепих икона, рад Илије Димитријевића. 1926. је дозидан звоник и цела грађевина добила је прави изглед хришћанског храма. Према легенди, црква Св. Николе мењала је своју веру шест пута. Упознати се са њеном прошлошћу значи истовремено и проћи кроз најважније периоде историје града Ниша. Да је тако, најсликовитије говоре циничне речи турских достојанственика при предаји цркве по ослобођењу Ниша: „Коме Бог да власт над Нишом, томе он да и ову кућу за његову веру “.