ЗАНАТИ И ФОЛКЛОР – МИСТИЧНО ПУТОВАЊЕ КРОЗ ОБИЧАЈЕ
Регион Монтана Нишавски округ

Занати и фолклор - округ Нишава

Паралелно са религијом примећују се многе сличности српских народних веровања са веровањима суседних, а и удаљенијих народа, на пример са старим германским веровањима или са веровањима неких угро-финских народа. Многи кавкаски обичаји у својој суштини, а често и у детаљима су скоро идентични српским обичајима (на пример: култ ватре, култ освећеног дрвећа, обичај са божићним бадњаком, први коледар итд.). Народна религија сеоске заједнице на Балкану углавном је обликована под утицајем народних веровања локалног аутохтоног становништва и посебно под утицајем хришћанства. Ствара се једна нова религија, обликована на граници између две различите идеологије, између две различите религијске традиције – паганске и хришћанске. Разлика између нове и старе религије, између паганства и хришћанства. Нова религија, хришћанска, „доминира” као званична доктрина и у црквама и у народу. Али је она ипак прихватила и прилагодила бројне елементе старе религије. То важи и за званично хришћанство и у већој мери за народну религију. Стари богови су заборављени али култови према њима, легенде и митови нису потпуно нестали. Када су Срби прихватили хришћанску веру све старо је наставило да живи али у хришћанској интерпретацији. Постоји разлог што Срби верују да су старе верске традиције и култови према старим боговима данас у некој мери пренети у односу са другим натприродним личностима.

В. Чајкановић у својој студији „О врховном богу у старој српској религији“ је истраживао старе српске култове полазeћи од анализирања многобројних народних бајки, легенди и предања. Посебну пажњу том приликом он обраћа на циклус прича и легенди које су везане за највећег српског светитеља светог Саву. Он сматра да не постоје историјски подаци о светом Сави који би га повезали са историјском личношћу Сава Неманића. У његовом лику пуно ствари подсећа на старе паганске митове и предања. На примеру многих бајки из различитих делова Србије св. Сава је повезан са вуковима. Према једном веровању он сваке године на свој дан сакупља све вукове и распоређује им храну за целу годину– наређује им где да иду, шта да улове и поједу. Дакле, он је заштитник вукова, њихов пастир. Чајкановић сматра да су све приче о Св. Сави старог, паганског порекла и да су његове особине у почетку биле карактеристике српског врховног бога, а када је хришћанство пригушило паганизам они су пренети на Св. Саву као најпопуларнијег националног свеца. На тај начин он „прихвата” понашање, легенде, функције и култове врховног бога, који се по мишљењу Чајкановића звао Дабог, Дба или Даба и поистовећиван је са ђаволом. У почетку је имао зооморфни карактер, представљан је у облику вука, a касније је стекао људски (антропоморфни) облик. У старим веровањима животиње су биле свети тотеми за стара племена и народе. За Србе је такав тотем (света животиња) био вук. У једном документу из средњих векова говори се да је Србин вук.

У чему је суштина старих српских веровања?

В. Чајкановић сматра да је то култ према прецима. Цела српска религија своди се на култ према прецима. Неки сматрају да је у почетку српска вера била везана за култ према природи, а касније за култ према мртвима и прецима. У српској народној религији велика је улога култова историјског порекла – на пример: према Св.  Сави, празнику Видовдану, који подсећа и на Косовску битку, према Василију Осторошком. По мишљењу Д. Бандића не може се говорити о српској религији као о повезаној целини јер многа српска веровања су иста као у суседним земљама, а друга су ограничена на одвојене делове народа. Бандић не говори о српској народној религији као о народној религији Срба. Према његовом мишљењу српски су пре свега народни празници, култ према Св. Сави и Видовдан као три исконска српска феномена. Карактеристично за последња два је, да имају историјску вредност.